Ћирилица и ми
01/11/2019
Са латиничног сајта Окружног суда у Бањалуци

   Постоје бројне ствари из прошлости и садашњости нашег српског народа о којима, усуђујем се рећи, више не вреди говорити, јер су поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Једна од њих свакако је наш однос према ћирилици. Читам текст Драгољуба Збиљића објављен недавно у „Политици“. У тексту се исправно указује на нашу једностраност у окривљивању само политичара за полатиничење српског писма, па се износи и пример да је својевремено Вук Караџић одобрио нефункционално двоазбучје, потписавши 1850. године Књижевни договор у Бечу у ком су изостављени и име српског језика и српског народа, а текст договора је исписан само латиничним писмом.

   Последице таквог нашег односа према ћирилици, које трају вековима, су поразне, па осећам потребу да у кратком облику изнесем два моја непосредна запажања о томе. Прво од њих је са једног мог путовања кроз Србију, а друго доживљавам свакодневно, радећи посао судије у Окружном суду у Бањалуци који је по стварној и месној надлежности највећи жалбени суд у Републици Српској. Оба запажања износим јер свако од њих готово савршено потврђује наш нихилистички однос према ћирилици.

   Пре две године путовао сам кроз Србију, возећи се аутобусом из Београда у Грчку. Био сам разочаран не само натписима у Београду, већ и кроз целу Србију све до границе. Готово сви до једног исписани су латиничним писмом. Шта Србин који воли свој народ, а поштује друге, да осећа после тога него истинско разочарење. И ја сам се управо тако осећао.

   У Окружном суду у Бањалуци радим као судија дуже од седам година. За то време одржане су бројне седнице свих судија тог суда, за које увек унапред добијемо позив са дневним редом. И сваки пут ти позиви су били исписани латиничним писмом, а никада ћирилицом. Не буде ми тешко па пре две године, на једној од тих седница пред свим судијама (више од 30 нас), рекох председници Суда (која је Српкиња) да немам ништа против латинице, али да би био ред да се позиви за седнице пишу и ћирилицом. Указао сам ја истом приликом и на чињеницу да се и остала кореспонденција из кабинета председнице Суда одвија искључиво латиничним писмом те да то није у реду, јер чему нам онда служи одредба Устава Републике Српске (Амандман LXXI) да је и ћирилица службено писмо у Републици Српској. Наишао сам на зид ћутања, и то не само председнице Суда него и свих осталих судија. Како оних који се не изјашњавају као Срби, тако и оних који су се изјаснили на тај начин те и због тога били именовани за судије, јер се овде приликом именовања увек одлучује у складу са тзв. националним кључем.

   После тог мука једноставно је настављено са дотадашњом праксом, као да ништа није речено, па тако у суду где радим само нас неколико судија у својим предметима пресуде и друге судске акте пише ћирилицом. Због таквог односа према ћирилици, не чуди што је и садржај интернет портала Окружног суда у Бањалуци исписан искључиво латиницом.

   Ето, тако у пракси стоје ствари са нашом ћирилицом и нашим односом према њој, који је поражавајући. Кад се ми тако односимо према нашем писму (и тај наш однос преносимо на нашу децу, а она онда на своју децу), не треба да чуди чињеница, коју такође свакодневно примећујем овде у Бањалуци и широм Републике Српске, да су сви натписи приватних предузећа, радњи, кафеа и ко зна чега све не, исписани искључиво латиничним писмом. И зато овај текст почех, али га и завршавам речима да су ове и овој сличне ствари, које су од суштинске важности за очување нашег националног бића и државе,  поодавно одмакле на погрешном путу са којег нема повратка. Бојим се да сам у праву, мада бих био неизмерно срећан да нисам.


Др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

 

Објављено у „Политици“, у рубрици „Погледи“ (стр.13), у броју 38062 од 30. октобра 2019. године 

 

Оставите одговор